Zapanula bijahu dva brata na kraj puta da čekaju krvnika koji im je ponedavno oca ubio, i koji se ta dan s pazara vraćao.

Kad ga upaze na jedan puškomet, priprave se da ga ubiju, ali on imadijaše još jednoga druga koji mu reče:

“Bržaj, ako Boga znaš, mrče; ne ćemo noćas nikad kući doći”.

Krvnik mu odgovori:

“Meni se, brate, duše mi! ne mili u pustu kuću uljesti za to što imam nesretnu ženu, i prosta Turska sablja ma ne njezin jezik, i ko bi me ubio, dušu bi stekao.”

Ovo čujući dva brata, reče stariji:

“Vaistinu, kad ovako zlu ženu ima, bolje bismo mu učinili da ga ubijemo, nego ajde da ga ostavimo.”

I tako ga puste i već mu o glavi nijesu radili.